На последњим огранцима шумадијског побрђа, које се као плећата висораван окомито спушта према према Макишу и Сави, погледом упртим у сремску равницу и Фрушку гору, простире се насеље Чукарица и Баново брдо. Интензивном градњом претходних година, ова два насеља спојена су у једно које захвата простор између Топчидерске реке, Саве и Лазаревачког друма, са севера и запада, на истоку је граница Кошутњак, док се вијадуктом на Репишком потоку ово насеље спаја са Жарковом, на јужној страни.

Данас је то модерно насеље из кога као сребрне кугле хрле у небеско плаветнило солитери од стакла и алуминијума, опкољени стотинама нових лепих зграда и зеленилом Кошутњака, пуно сунца, светлости и вешитог поветарца који допире са Авале и Космаја.

На простору данашње Чукарице и Бановог брда, дуго нису постојала људска насеља. У другој деценији XIX века на овим просторима поникло је Хрватско Село. Његово становништво потицало је са територије Хрватске, по чему је насеље и добило име, а насељеници Хрвати.

Кнез Милош је срдачно прихватио породице које су долазиле да живе у Србији. Он их је помагао у новцу, поклањао им волове и оруђа за рад, а староседеоцима заповедао да зиве у слози са досељеницима. Међутим, због просиривања својих земљишних имања у правцу Макиша, где су се налазиле везирове, ћаја-бегове и дели-башине ливаде (чаири), сељани из овог села имали су често неприлика с Турцима. Због тога кнез Милош одлучи 1824. године да становнике хрватског села пресели у алију (газдинство неког Турчина спахије), звану Караџоге, код села Врчина у Београдској нахији.

Територија на којој се налазе данашња Чукарица и Баново брдо, после расељавања Хрватског Села, остала је ненасељена читавих двадесет година. Цео овај комплекс земљишта током XIX века био је саставни део атара села Жарково. На данашњем Бановом брду биле су тада њиве под пшеницом и кукурузом, док су поред Репишта били одлични виногради.

Прва зграда која је подигнута на данашњој Чукарици била је механа у селу Жарково, која је ту саграђена и отворена 1850. године. Ова друмска механа налазила се испод Чукаричког брега (Камењак), који се спуштао окомито на друм, баш тамо где је данас фабрика "Елизо" у Радничкој улици. Овуда су пролазиле кириџије, трговци, рабаџије и путници друмовима који су улазили у Београд од Шапца, Ваљева, Уба, Обреновца. Ово је била, у ствари, последња станица за све ове трговце и путнике пред Београдом. Одмах по отварању те механе, њу је узео од жарковачке општине под аренду неки Стојко, кафеџија из Београда, који је имао надимак - Чукар. По њему је и механа названа Чукарева механа, да би касније цео овај крај добио име Чукарица.